Видовдан је празник који је настао у част старог словенског бога Световида, у ког су наши преци веровали пре примања хришћанства. У народним предањима, Световид лечи од очних болести и омогућава слепима да прогледају, па се Видовдан сматра и празником који “отвара очи”.
Међу Србима и свим Словенима се веровало да је Вид свевидеће божанство, па се Видовдан сматра празником за очи, односно празником који „отвара очи“.
Постоје и различити народни обичаји који се везују за овај датум. Један од њих је да девојке уочи Видовдана под јастук ставе видову траву, парче хлеба и мало соли, како би убрзо откриле будућег младожењу.
Један од обичаја налаже да на Видовдан устанете пре зоре, погледате ка сунцу и кажете: „Ој Видо, ој Видовдане, дај ми вид док сам жив!“ Сматрало се да је веома важно оно што ћете тог дана видети, јер ћете у тим стварима касније имати успеха. Након тога, треба осмотрити какво је време. Ако је ведро са назнакама да ће и остати ведро, треба изнети напоље сву одећу и проветрити је како би се напунила добром енергијом. С друге стане, уколико је облачно, треба прекрстити облаке да би киша која падне била добра за усеве.
На Видовдан, каже народно предање, треба започети нешто од ручних радова, попут плетења и везења. Пре него што приону на посао, жене треба да поквасе очи водом у којој је претходну ноћ провела видовчица и да кажу: „Види, Видо како плетем“, „Види, Видо како везем“, „Видовчице, по богу сестрице, што очима ја видела, то рукама и створила“.
На Видовдан се, према предањима и веровањима не ради у пољу – да кукуруз не заметне клипове, ни у винограду, да се грожђе не сасуши и отпадне.
Српски језик 
Slovenčina 