Бициклом кроз Војводину: Дероње

Улазимо у Дероње, пролазимо поред табле са натписом села на ћирилици, латиници и мађарском језику и застајемо крај поља кукуруза које је десетковала суша. Стабљике су толико мале и закржљале да га власник није ни обрао па гураве клипове у сласт зоба једна свиња која се ту затекла.

Продужујемо право у центар села где се на кући у којој је Месна заједница налази велики дисплеј који је поставила Општина Оџаци којој Дероње припадају. Ту се по цео дан приказују „тонски филмови” који приказују шта је све урађено у појединим селима ове општине: од комуналне инфраструктуре до вртића и домова здравља…

Одмах поред је Ватрогасни дом који припада ДВД Дероње. Затичемо једног мештанина испред, каже да им је већина интервенција због пожара у њивама или у једном од два ромска насеља на изласку из села ка Оџацима. Ватрогасну музику су некада имали, више је немају, каже да у окружењу само Бач и Селенча имају ватрогасце-музиканте који свирају на прославама и сахранама. Први новембар је, после Дероња идемо у Бач где ћемо на гробљу за празник Сви свети слушати како ватрогасни оркестар помало раштимано али ипак убедљиво и сетно свира: „Ближе, о Боже мој” (песма коју је свирао оркестар на „Титанику” док је брод тонуо), „Мама Хуаниту”, „За сваку добру реч” и остале за Дан мртвих „пригодне мелодије”.

Ту у центру, једна преко пута друге налазе се православна и римокатоличка црква. Српска православна црква у Дероњама подигнута 1869. посвећена је Сабору Светог Архангела Михаила (Аранђеловдан). Садашњи храм је подигнут на месту старијег који је био скромнијих димензија. Иконостасну преграду, преузету из старије цркве, осликао је Јован Исаиловић Старији 1792. Живопис је извео почетком 20. века Рафаило Момчиловић, рођени Дероњац.

Рафаило Момчиловић (световно Георгије Момчиловић) рођен од оца Великира и мајке Персиде у Дероњама 23. априла 1875. био је српски сликар и монах. У родном месту завршио је основну школу а у десетој години родитељи га шаљу као ђака у манастир Ковиљ. Одатле је прешао у манастир Манасију, где је 1896. од игумана Мирона (Ђорђевића) примио монашки чин и добио име Рафаило. Исте године га је митрополит Михаило рукоположио за јерођакона. Касније је прешао у манастир Бођане.

Упоредо са монашким животом, Рафаило се усавршавао у сликарству. Ликовно образовање стицао је у Москви (где је живео је у подворју Српске Патријаршије), Риму, Венецији и Београду. Био је студент Прве српске цртачке школе Кирила Кутлика, чији је полазник била и Надежда Петровић. Иначе, живописни монах Рафаило је био власник првог аутомобила у свом родном селу Дероњама.

Рафаило Момчиловић урадио је, по жељи краљице Драге Обреновић, иконостас у цркви у Великој Крсни (1902). Касније је осликао иконостасе и у манастиру Раковици (1905/1906), у Пачиру и Горњем Ковиљу (1908—1910), као и у цркви Ружици у Београду (1925/1926), што је његово последње дело.

Поред иконостаса, Рафаило је насликао и велики број појединачних икона, као и портрета црквених великодостојника. Међу његова дела убрајају се и импресионистички пејзажи, са којима је учествовао на неколико предратних изложби у Југославији.

Други светски рат Рафаило Момчиловић је дочекао као игуман манастира Шишатовца. Дана 25. августа 1941. ухапсиле су га усташе, и, заједно са тројицом шишатовачких монаха, возом упутиле за Славонску Пожегу. Игуман Рафаило је током пута мучен на разне начине. Био је приморан да самом себи служи опело. Мучен и злостављан, преминуо је 3. септембра исте године у Славонској Пожеги, а ни данас се не зна где је сахрањен.

Историчар уметности и књижевник Угљеша Рајчевић је 1998. године објавио монографију под називом „Рафаило Георгије Момчиловић – монах, сликар и мученик“. Наредне године је одржана прва ликовна колонија посвећена Рафаилу Момчиловићу у његовим родњим Дероњама. Од тада се без прекида одржава сваке године, од 25. августа до 3. септембра, што су датуми хапшења и смрти игумана Рафаила. Колонија окупља уметнике, иконописце и пејзажисте, а њихови радови се, заједно са делима игумана Рафаила, чувају у великој галерији у Дероњама.

На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 1999. игуман Рафаило проглашен је за светог и унет у Именослов српске цркве као свештеномученик. Датум његовог спомена је 3. септембар. Маја 2000. је канонизован на литургији у Храму Светог Саве на Врачару, коју је водио патријарх српски Павле.

Да је сеоска слава у Дероњима Аранђеловдан сазнао сам још као дете јер је мој деда, иначе кројач у Бачу пуних 70 година, од своје 12 до смрти у 81. години, уочи тог празника данима радио без прекида некада и ноћу. „Дероњци воле да се модирају! Наше људе из Бача у чему венчаш у истом оделу га и сахраниш а Дероњци се за сваки Аранђеловдан понављају!”, говорио је. Најчешће им је шио кратке црне штофане капуте а моја мајка је још као дете исте носила код крзнара да им пришије астраганску крагну.

Испред православне цркве налази се споменик краљу Александру Карађорђевићу Ујединитељу. На табли пише да је подигнут 2007. „уз Божију помоћ, Српског покрета обнове, Министарства културе и људи добре воље.”

Дероњци су краља Александра Првог посебно поштовали, а вест о његовој погибији у Марсеју 1934. буквално је ово село завила у црно. Недуго после тог трагичног догађаја, у жељи да трајно сачувају успомену на вољеног монарха, Дероњчани су покренули акцију за прикупљање средстава за подизање споменика. Академски вајар Драгутин Спасић направио је споменик који је свечано откривен 8. маја 1938. године. Тада Дероње добија надимак „краљево село”.

Миливој Давидов је те 2007. испричао за „Глас јавности” како је имао само седам година када је 1938. оригинални споменик подигнут. „Сећам се да смо сви у кући били весели. Мој отац Ђока посебно, јер је он служио у краљевој гарди и био сеиз, односно бринуо се о краљевом коњу. У кући смо имали на зиду и слике краљевског пара. Посебно је била лепа краљица Марија. После рата смо морали да сакријемо слику и чувао сам је све док пре тридесетак година нисмо рушили кућу. Онда ми је неко украде. То никако не могу да прежалим!”, испричао је тада деда Миливој.

Дероњчани нису ни могли да претпоставе да ће споменик гледати само три године. Када су мађарске окупационе снаге 1941. дошле у Дероње, споменик је срушен и изгубио му се сваки траг што је у Бачкој била судбина већина споменика посвећених краљу Петру, краљу Александру или пак Светозара Милетића у Новом Саду…

Требало је да прође читавих 60 година да би идеја о обнављању споменика краљу Александру опет била остварљива. Академски вајар Драган Димитријевић, уз помоћ фотографија, успео је да направи верну реплику споменика, који је 16. маја 2007, унук великог краља, принц Александар свечано открио. Мештани су клицали принцези Катарини и принцу Александру, који су до централног места довезени у тропрегу.

Поред споменика на клупици седи Озрен Јовановић, Ром из Дероња. Озрен је, наравно музичар, тамбураш. Каже да ме зна из новосадских кафана. Како и не би када сам толике вечери провео уз тамбураше који су у већини случајева били из Дероња. Размењујемо телефоне „ако некад затреба музика” а Озрен ми објашњава како да касније стигнемо до два ромска насеља на крају села.

Пожар на цркви гасили – млеком!

Занимљиво је да су за освећење темеља будућег храма Св. Архенгела Михаила које је обављено везана имена два каснија српска патријарха. Освећење је извршио 27. марта 1869. тадашњи прота сомборски Георгије Бранковић, касније српски патријарх, а одобрење му је послао тадашњи администратор Бачке епархије, такође каснији патријарх Герман Анђелић. Иначе, све три православне цркве у Дероњама су за свог патрона имале Светог Арханђела Михаила. Изградња нове цркве је био највећи грађевински подухват у Дероњама до тада. Село се поносило тиме што је успело самостално да направи цркву, прилозима његових становника у чему су сви здушно учествовали, неко новцем, а неко својим радом.

Дероњска црква је за век и по постојања (2019. је прослављена 150. годишњица храма) видела много тога. Два удара грома, један из 1880. а други из 1996. Први је занимљив по томе што је изазвао пожар и запалио је греду на крову, а људи су спасили цркву гасећи је млеком. То је запис који је оставио свештеник Теодор Поповић према чијим тврдњама се то десило 28. маја 1880, дан пре Спасовдана. Други удар је само прошао кроз торањ цркве, али цео дан није било струје у селу. Занимљива прича из историје ове богомоље везана је и за земљотрес из 1964. где су људи који су били на улици видели како се торањ дероњске цркве помера од запада према истоку, тако да су имали утисак да ће се он сваког тренутка срушити. То је такође записано у Летопису цркве.

Сећам се Милета Исакова који је у новосадском „Кецу” у пролеће 1990. „командовао” дероњским тамбурашима док су свирали „Биће скоро пропаст света, нек пропадне није штета…”. Ни Миле, нити они нити ми клинци који смо слушали – нисмо могли да предпоставимо да ће већ за годину дана заиста доћи „пропаст света” и почети рат на овим просторима.

„Биће скоро пропаст света” назив је тамбурашког оркестра који је основао Ђена Јовановић а наследио га његов син Тодор. Назив тамбурашке банде је по песми коју је прославио истоимени филм Александра Саше Петровића који је 1968. сниман у Дероњама. Годину дана раније исти редитељ је овде снимао чувене „Скупљаче перја” а 1988. и „Сеобе”. Саша Петровић је једноставно био заљубљен у Дероње.

Овог последњег се сећам, као тинејџер сам 1987. ишао бициклом из Бача да гледам снимање. Сећам се Драшка Ређепа којег ћу упознати тек четири године касније у Новом Саду, како у дероњском блату сав онако габаритан и сав накинђурен глуми аустријског племића Гарсулија, једног од најомраженијих ликова из романа Милоша Црњанског.

У Дероњама је 2008. покренут „Тамбурица фест”, интернационални фестивал тамбуршаке музике који је, на жалост после четири године „због организационих разлога” пресељен у Нови Сад. Тако је Војводина изгубила јединствену прилику да добије своју „Гучу” на аутентичној локацији.

Међутим, како ми каже Озрен Јовановић у Дероњима се и даље са колена на колено преноси љубав према тамбурици па се и данас комбији са уснулим музичарима сваког јутра враћају у Дероње из правца Новог Сада или чак Славоније где такође често наступају.

Следеће недеље на овом месту о историјату села, римокатоличкој Цркви Св. Јосипа, дероњским гробљима, два ромска насеља на крају Дероња и Етно-кући Удружења жена „Златне нити”.