СЕЛЕНЧА – У недељу 02. фебруара, директор ОШ “15. октобар” Пивнице, Патрик Малина, одржао је “Јавни час достојанства и човечности”, испред Основне школе “Јан Колар” у Селенчи.
Три месеца након пада надстрешнице на Железничкој станици у Новом Саду, када је погинуло 15 људи, у Селенчи је овај дан био обележен, као догађај на који се не сме заборавити. Испред Основне школе су се окупили грађани из Селенче, Бача и других околних места, како би одали почаст жртвама и пружили подршку студентским захтевима.
Окупљенима се на српском и словачком језику обратио директор Основне школе “15. октобар” у Пивницама, који је уједно и мештанин Селенче, а његов говор преносимо у целости:
“Поштовани грађани нашег и околних села, пријатељи и сви остали који данас стојимо на страни истине.
Нисам члан ниједне политичке странке, нити сам икада био. Такође, нисам члан ни једне невладине организације. Замољен сам да се обратим, па се данас обраћам вама, пре свега као родитељ, брат, син, а на крају као учитељ.
Као родитељ – имам два сина. Они су студенти, али нису овде. Отишли су јер у Србији нису видели будућност. Док су били средњошколци, сваки понедељак и петак прелазили су испод те надстрешнице. Могли су то бити они.
Као брат – имам једног брата у Словачкој, који је отишао са породицом у потрази за бољим животом, јер се овде није могло. Други је у Новом Саду. Има породицу, двоје мале деце. Није први пут да су чекали и испраћали баку на станици. Могли су то бити они.
Као син – мајка је често путовала возом до Новог Сада како би помогла брату са децом. Могла је то бити она.
А као учитељ?
Годинама смо били понижавани. Годинама нас администрација преплављује. Годинама нас медији приказују као лењивце који само желе веће плате. Годинама су нам везивали руке пред онима који не показују ни најмањи респект. Годинама нас тихо ломили, како бисмо се предали.
Ипак, нисмо се предали!
Упркос свему, ми смо учили. Формирали смо. Градили смо. Не само знање, већ и критичко мишљење. А данас? Данас они уче нас.
Млади људи. Наши студенти. Стоје на улицама. Мокри, уморни, претучени. Али не и сломљени! Устали су за правду, за истину, за будућност – за све нас!
И свет их види. Они су глас правде који се не може угушити. Њихова борба постала је симбол наде за цео свет.
А ми? Шта ћемо ми учинити?
Да ли ћемо ћутати? Да ли ћемо се скривати иза изговора? Да ли ћемо чекати док се не догоди још једна трагедија? Или ћемо се коначно поставити раме уз раме с њима?
Време је да се пробудимо. Подржати их значи подржати нашу будућност.
Да ли дајемо шансу будућности?”, тим речима је Патрик завршио своје излагање, остављајући отворено питање, на које свако треба себи да одговори.
