На данашњи дан, 19. фебруара, пре четири године, преминуо је новосадски и југословенски кантаутор Ђорђе Балашевић. Подсећамо, Балашевић је преминуо у Клиничком центру Војводине, у 67. години.
Изненадна смрт вољеног кантаутора потресла је бројне људе у свим земљама које су некада чинила Југославију. Они су се данима опраштали од музичара који је био сапутник неколико генерација, док је у Новом Саду проглашен дан жалости.
Живот је провео у новосадској улици Јована Цвијића, а на концертима је неретко причао о породичној историји и догађајима са Салајке.
Музичку каријеру започео је у групи Жетва и песмом „У раздељак те љубим“ која је одмах постала хит. Уследиле су песме које су надмашиле први хит. „Рачунајте на нас“ постала је генерацијска песма, а ту је и „Прва љубав“.
Са групом Рани мрза снима три албума и на сваком од њих су нашле су се песме које су постале евергринови – „Прича о Васи Ладачком“, „Панонски морнар“, „Одлази циркус“, „Живот је море“, „Неки нови клинци“…
Од осамдесетих па до краја своје каријере Балашевић је наступао самостално. Имао је пратећи бенд у којем су се чланови смењивали, али је један члан био константа – у питању је Александар Дујин. Само име пратећег бенда се мењало, а називи су увек били шаљиви, попут Ненадјебивих или Уједињених мангупа Војводине.
Балашевић је кантаутор који је отпевао највише нечији омиљених песама. „Свирајте ми ‘Јесен стиже дуњо моја’“, „Никад као Бане“, „Неко то од горе види све“, „Ноћ кад сам препливао Дунав“, „Оливера“, „Словенска“, „Не ломите ми багрење“, „Не волим јануар“, „Једном…“, само су неке од тих песама, а отпеване су током осамдесетих.
Током осамдесетих, а поготово током деведесетих, Балашевић није писао само песме испуњене њему својствено меланхолијом. Било је ту и много оних које су описивиле стварност народа у Југославији, које су критиковале тадашњи (политички) поредак. У том смислу, вреди поменути „Народњаке“, „Стари оркестар“, „Не ломите ми багрење“, „Само да рата не буде“, „Солитер“, „Човек са месецом у очима“, „Стари лалошки валс“, „Тхе Ласт Марцх“, „Криви смо ми“, „Живети слободно“…
Балашевићеви концерти у Сава центру током деведесетих било је намењено „избеглицама из бесмисла“, подсетник да нормална страна постоји. То нису заборавили ни људи у Босни и Херцеговини, Хрватској, Словенији… сви они су га топло дочекали након ратних збивања.
Деведесетих је објавио албуме „Марим ја“, „Један од оних живота“, „Напослетку“, а тачку на причу о несрећној деценији ставио је албумом који је назвао управо по њој, поручивши: „Ма, јебите се деведесете“.
У новом веку Балашевић није често објављивао, али остају песме попут „Јарослава“ („Принцезо, јави се“), „Љерка“ („Корзо“), „Елеонора“ („На Богојављенску ноћ“), „Анђела“ („Моја је драга вештица“), „Ја Вас, канда, знам?“, „Твој неко“, „Галициа“, „Лађарска серената“, „Чивутски врт“, „Малиганска“, „Дно дна“, „Дует“, „Уникатна“…
