Министарство здравља је израдило први Национални водич за трудноћу и порођај, који је намењен лекарима и здравственим радницима укљученим у порођај. Односи се на здравствену заштиту жена током трудноће, природни порођај и примену ултразвука у трудноћи.
Постигнута је мала победа против акушерског насиља у Србији. Радна група ресорног министарства направила је водич по којем гинеколози, акушери и остало особље треба да се понаша када прегледа или порађа жену у Србији. На листи забрањених процедура су управо оне о којима је „Време” недавно писало, а које се у Португалу законом забрањују.
Овај водич укида примену неких процедура као рутинских, већ је планирана њихова примена само по потреби и уз инофмирање породиље, напомињу из „Тампон зоне”, подкаста који се бави женским правима.
„Ово је мала победа и први корак који је систем предузео у сузбијању акушерског насиља, али велики показатељ да сва проговарања и гласна алармирања о овој теми нису била узалуд. Настављамо да будемо гласне”, пишу креаторке „Тампон зоне”.
Шта пише у водичу
Национални водич за трудноћу и порођај изричито забрањује рутинске клизме, као и рутинске епизиотомије, односно сечење међице током порођаја које није утврђено као преко потребно. На листи забрањених захвата су и обавезне индукције и притискање стомака трудници.
Сви ови подухвати су примењивани готово свакој трудници у Србији, а вероватно не постоји она која није доживела барем једну од ових процедура. Иако не постоји тачна евиденција, јер је држава не води, процењује се да најмање свака друга жена преживи рутинску епизиотомију, иако је тај број у ЕУ немерљиво мањи и сечење међице се проводи само уколико лекар процени да не постоји други начин да се дете безбедно роди, односно да је угрожено животно.
Поређења ради, Светска здравствена организација је још 1996. године препоручила да се тај захват користи у највише десет одсто вагиналних порођаја.
Шта је са казнама? Зато је ово и само мала победа.
Иако се наведене процедуре забрањују, и то изричито, не постоји санкција за оне који их спроведу. Једино што лекар мора да уради уколико наложи да трудница обавезно добије клизму, да јој притиска стомак, да индукцију или уради епизиотомију, јесте да мора детаљно образложи пацијенткињи зашто је то урадио.
Јако је важно знати да жене не бирају да ли желе или не ове процедуре, како то често напомињу акушери у Србији, тврдећи да их труднице и породиље малтретирају са посебним захтевима. Оно што је сада забрањено јесте да се ови процеси раде у свим случајевима и без обавештења труднице зашто су неопходни.
Морате да знате, али и да платите да научите
Друга страна водича је посвећена комуникацији особља са трудницама и породиљама, као и начелном правилу да жене треба да буду активне учеснице сопствених порођаја. Водич наглашава и да трудница има обавезу да се информише на време шта је чека и шта која интервенција значи.
Овај део се вероватно односи на чињеницу да бројне жене у Србији, пред порођај и даље не иду на припреме за овај просец, не знају како да се носе са контракцијама, као и како да их препознају. На листи процедура које су битне је још и процес напињања, који је знатно олакшан када је породиља припремљена.
Иако у земљи постоји више десетина бесплатних часова, које махом организују приватне компаније, они често нису довољни да потпуну припрему за читав списак протокола и физичких вежби које су породиљама неопходне. Обука траје свега неколико сати, а део курса одлази и на рекламирање производа које ове компаније продају.
Комплетни курсеви за припрему будућих родитеља коштају од 30 до 70 евра месечно у Србији, а предлаже се да породиља на њих крене од четвртог или петог месеца трудноће и да их похађа до порођаја. Тако ће породицу ово знање коштати најмање 150 евра.
Уколико се будући родитељи сами не распитају о појединим курсевима и поједине свеобухватне школице и добрано плате, држава их неће самоиницијативно послати на њих, а неће их ни организовати. У појединим домовима здравља су постојале одређене радионице, али су оне махом организоване локално и спровођене током пројеката који су фунансирани из донација Европске уније или сличних донатора.
Ипак, од трудница се у Националном водичу, ово знање изричито тражи, а на порођају им се масовно замера што не знају да дишу или да напињу.
