Цена приступачна, а процедура једноставна, само су неки епитети којима се описује процес легализације објеката који су ван граница закона. Садржај текста закона, који није сасвим јасан и познат, већ у петак иде пред Владу Србије, пише 021.rs.
Много нејасноћа и отворених питања оставља таква најава, попут оних како ће се уз помоћ једног папира нелегално увести у легално, али и како се претходних година градило без дозволе, имајући у виду да је то кривично дело?
Та нова најава за грађевинску инжењерку Бојану Гажо је популистичка мера и демагошки трик, а као један од могућих разлога види и потребу да се попуни буџет.
“Овим се отвара пут малверзацијама у урбанистичким срединама и могућност да се аболира малверзација која се годинама изводи с изградњом објеката. И шта то значи? Сад неко ко је уназад годинама покушавао да према закону уради сву ту документацију и да се бави уопште администрацијом и да улаже новац, јер ту је много средстава уложено – ви кад хоћете да градите објекат постоји читава процедура како ви идете прво на добијање локацијских услова, па пројекат за грађевинску дозволу и све што иде, то су велики трошкови. Сад ће се свести на то да ви за 100 евра можете све да прескочите и да укњижите објекте који су изграђени последњих година без грађевинске дозволе”, каже за Инсајдер грађевинска инжењерка Гажо.
Пита и колико домаћа администрација то може да испрати, додајући да не треба занемарити рад катастра. Оно што посебно наглашава јесте да сада имамо закон који дефинише да се ради пројекат озакоњења који обухвата извештај о затеченом стању објекта.
“Инжењери се изјашњавају о томе да је објекат за који је поднет захтев за укњижбу стабилан, да је изграђен у складу са законом који је важио у том тренутку када је он изграђен. Ми сад у потпуности искључујемо тај део, односно тај стручни део којим ће бити потврђено какво је стање тих објеката који ће бити укњижени”, појашњава Гажо.
Професор Никола Сенеши, инвестициони саветник, упозорава за Инсајдер да се овим законом отвара простор за правну несигурност и урушавање основних принципа правичности и безбедности. Сенеши истиче за Инсајдер да су најављене промене обавијене великим информацијским вакумом и да јавност још не зна тачно како ће закон изгледати, нити кроз какву ће стручну и парламентарну процедуру проћи.
“Оно што за сада знамо јесте да ће процес легализације, наводно, бити дигитализован и убрзан; кликом на ортофото снимак и пријавом власништва. Али, да ли то значи да ћемо имати куће и зграде које су заправо упитног квалитета, које нико неће проверити, а које су легализоване? И да онда сутра може нешто да се деси”, наводи Сенеши.
Наводи да претходни закон, који је донет док је Министарство грађевине водила Зорана Михајловић, није био лош. Ипак, како истиче, његова примена није била успешна због неефикасне администрације. Сенеши сумња да катастар има капацитет да изнесе ту реформу.
“Катастар има вишегодишњи проблем да реши 500 хиљада предмета. Просечно време решавања предмета је дуго. Е, шта ће се дестити када добије још три милиона или четири милиона предмета”, пита Сенеши.
Посебно истиче неправду према грађанима који су прошли кроз легалне, скупе и компликоване процедуре.
“Људи који су градили по закону, платили све таксе и испоштовали сву документацију сада гледају како неко легализује објекат за 100 евра, без икакве контроле. Каква се порука шаље људима који су прошли процедуру? Држава се заснива на принципу правичности, односно мора да се заснива на принципу правичности”, напомиње Сенеши, додајући да ће највише користи од тог решења имати људи који су зидали нелегалне објекте и који ће, уместо да иду у затвор, сада за 100 евра да легализују све што треба.
Као посебан проблем наводи и чињеницу да не знамо како ће се проверавати основ стицања и власништва, што отвара простор за бројне правне спорове и несигурности у промету непокретности.
На још један проблем је за Н1 указала агенткиња за некретнине Катарина Лазаревић, која је рекла да ће масовна легализација уздрмати тржиште некретнина, али и да ће од ње највише користи имати они који су градили нелегално.
“То ће довести до одређеног пада на тржишту некретнина, али свакако зграде и станови који ће бити из легализације неће имати исту цену као станови и куће који су легално грађени. Пре свега они ће добити решење из катастра да је то њихово власништво, али као што су рекли, тамо неће писати какве су инсталације, каква је стабилности каква је изолација”, објашњава саговорница Н1.
Каже да је брине и како ће банке давати кредите, јер како објашњава, до сада су тражиле комплетну документацију о објекту, а решење о укњижби то не може да понуди.
Објашњава и да је ово само “укњижба”, а не класична легализација, која само омогућава власнику да докаже како је то његова својина. Решење о укњижби, односно власнички лист, сада ће бити довољан уместо комплетне документације о стану који се отуђује.
“Људи ће бити срећни да могу све то да укњиже, нарочито инвеститори који су прешишали по два-три спрата, њима је ово одлична могућност, а они који су градили легално ће се питати да ли је то морало баш тако да буде”, закључује Лазаревић.
Грађевински инжењер Данијел Дашић за Данас подсећа да овај предлог председника представља већ виђену поруку Велимира Илића, где је исто причао о 100 евра за легализацију куће.
“Разлика је у томе што ‘борба’ за легализацију и озакоњење дивље градње није успела у задњих десет година да изађе на крај са нешто преко милион нелегалних објеката, тако да је ово обећање председника о решавању близу пет милиона нелегалних објеката, колико их има сада, у само пар месеци, у најмању руку смешно”, указује он.
Како каже, тренутно важећим Законом о озакоњењу објеката из 2015. године појам озакоњења није дефинисан, као што је претходним законом дефинисан појам легализације.
“Претходни закон легализацију дефинише као накнадно издавање грађевинске и употребне дозволе за објекат или део објекта који је изграђен, реконструисан или дограђен без грађевинске дозволе, односно који се користи без употребне дозволе. С друге стране, тумачећи закон о озакоњењу можемо закључити да озакоњење објеката представља накнадно одобрење изведених радова за објекат или део објекта који је изграђен, реконструисан или дограђен без грађевинске дозволе, односно који се користи без употребне дозволе. Дакле, разлика је у томе што се поступком легализације накнадно добијала грађевинска или употребна дозвола, што је даље омогућавало упис у катастар непокретности по редовној процедури”, објашњава Дашић.
Употребна дозвола гарантује сигурност коришћења објекта, што је било омогућено легализацијом, подсећа он.
“Озакоњењем се, с друге стране, не добија накнадно ни грађевинска, нити употребна дозвола, већ се самим решењем о озакоњењу стиче услов за упис у регистар катастра непокретности”, појашњава он.
Саговорник београдског листа сумња на потенцијалну повезаност и са Експо пројектом.
“Уколико се јасно не дефинише, рецимо, рок трајања овог закона, могуће је да ће се сва градња око Експо подвести под овај пропис. А сви знамо колико председника ‘жуља’ недостатак ‘мајчиног сина који би сада хтео нешто да потпише’, након распада система напредне уградње у инфраструктурне пројекте”, указује он.
Ко је све до сада обећавао исту ствар?
Власти у Србији покушале су да реше овај проблем још деведесетих година када је било неколико стотина хиљада нерешених предмета легализације. Међутим, данас, 2025. године имамо их готово пет милиона, пише Данас. На сваких неколико година доношени су нови закони, смишљане нове тактике, прећено је да ће се рушити, да више нема нелегалне градње, али све је остало само на томе, а проблем је постајао све већи.
Први закон о легализацији донесен је још давне 1997. године. Редом од 2003, па преко 2006, затим 2009, 2011, 2013, 2015, 2018, па преко 2020, 2023. године до данас имали смо увек неке измене, нове законе и промене. И готово увек иста обећања, да ће то решити проблем брзо и јефтино.
Давне 2009. године, тадашњи министар животне средине и просторног планирања Оливер Дулић изјавио је да ће новоусвојени прописи увести ред и омогућити “масовну, јефтину и ефикасну легализацију” бесправних објеката.
Затим смо имали изјаву некадашњег министра Велимира Илића 2013. године, који је казао да ће нови закон “омогућити упис права власништва за око 1,3 милиона објеката у Србији”. Илић је истакао да је ово трајно решење и да су одбачене раније компликоване процедуре, те да је сада довољан упис у катастар уз основну документацију, док ће имовинско-правни односи морати да се реше у року од две године. Он је још пре тога поручио да ће сви нелегално саграђени објекти у Србији бити катастарски укњижени и на тај начин стећи статус легалних објеката, а да ће просечна цена укњижења за кућу износити око 100 евра.
После тога смо имали нови закон 2015. године, када је готово идентичне поруке као што слушамо данас, слала тадашња министарка Зорана Михајловић.
“Желимо да уведемо ред у грађевинарство и ставимо тачку на проблем легализације. Хоћемо на брз и јефтин начин да спроведемо легализацију”, изјавила је она тада.
Михајловић је подсетила да је то шести закон о легализацији у претходних 18 година и поручила да “више неће бити нових закона и продужавања рокова”. Такође је нагласила да ниједан ранији закон није зауставио бесправну градњу, те да се овом реформом уводи нулта толеранција на нове нелегалне објекте.
Додатно, она је објаснила да нови закон о легализацији предвиђа да је за легализацију породичне куће до 100 метара квадратних у Београду потребно просечно око 100 евра.
