Накнаде за незапослене у Србији увећане су од 1. фебруара у складу са растом инфлације у претходној години. Како је саопштила Национална служба за запошљавање, најнижа бруто накнада сада износи 33.745 динара, што представља повећање од 887 динара, док најнижа нето накнада износи 22.170 динара и биће увећана за 582 динара. Највиша бруто накнада вреди 78.226 динара, повећана је за 2.057 динара, а највиша нето накнада је 51.394 динара, што је повећање за 1.351 динар.
Егзистенцијално најугроженији грађани на повећање социјалне помоћи мораће да чекају до 1. априла, када се основица за обрачун коригује у односу на индекс цена у претходних шест месеци.
Дотад, четворочлана породица може да рачуна на помоћ од 25.759 динара месечно. У случају да баш нико у домаћинству не ради, она се увећава за 20 одсто, те у том случају износи 30.910 динара. За самца лимит за добијање социјалне помоћи је 12.266 динара.
Када се прочита овако нешто, прва мисао која се логички намеће је „како ти људи преживљавају са тако малим свотама новца“. Изнети подаци наиме показују да су чак и највиши износи новчане помоћи у нашој земљи испод вредности минималне потрошачке корпе, која износи 55.869 динара.
Систем социјалне заштите у Србији већ деценијама функционише у оквирима ограничених буџетских могућности и још ограниченије друштвене свести о томе чему би он заправо требало да служи.
Иако држава формално обезбеђује различите видове подршке најугроженијим грађанима, питање њихове стварне ефикасности и довољности остаје отворено. Након више промена законских оквира, просечна новчана социјална помоћ у Србији данас једва прелази ниво довољан за какво-такво одржавање егзистенције.
Ниска вредност помоћи значи да она у пракси обезбеђује само пуко преживљавање, и то у условима оскудице и великог одрицања, али не и излазак из сиромаштва.
Корисници ове подршке најчешће немају средства за трошкове који би могли побољшати њихову ситуацију, односно преквалификацију, покретање неког посла, лечење или плаћање школских обавеза деце. Када износ подршке није довољан ни за основне потребе, људи остају трајно зависни од система, без изгледа да пристојно живе од плодова свог рада.
Упућени кажу да је сама структура подршке прилично проблематична. Наиме, држава не мења висину помоћи у складу са трошковима живота у различитим регионима. Тако појединац у Београду и онај у мањој општини добијају исти износ, иако су цене хране, становања и комуналија очигледно различите.
Суштина је пак у томе да социјална помоћ мора имати двојаку функцију, да штити од немаштине, али да истовремено створи предуслове за запошљавање. У супротном, она остаје само симболичан гест државне бриге, без стварног утицаја на смањење друштвене неједнакости.
Виши саветник за економска и социјална питања Уједињених гранских синдиката „Независност“ Зоран Ристић за НИН каже да та синдикална централа сматра да је износ социјалне помоћи релативно низак у односу на трошкове живота, јер покрива знатно мање од износа који је неопходан за минималну потрошачку корпу.
„Социјална помоћ не достиже минималне потребе за достојанствен живот, и њен ниво и даље остаје испод прага апсолутног сиромаштва. Ово значи да људи који је примају остају у сиромаштву, а имајући у виду да су накнаде за незапослене ограничене и краткотрајне, многи који изгубе посао врло брзо остају без икаквих примања. Социјална помоћ треба да буде нека врста сигурности за раднике, гаранција достојанства и механизам заштите од сиромаштва. Ако су износи прениски, што у Србији јесте случај, синдикат то види као притисак на раднике да прихвате било какав посао, по било којим условима и урушавање солидарности и социјалне државе“, објашњава наш саговорник.
Према његовим речима, квалитет социјалне помоћи у Србији у поређењу са другим европским земљама генерално није на високом нивоу и често се оцењује да је испод просека Европе, посебно када је реч о њеној ефикасности, обухвату и стварној помоћи најугроженијима.
„Постоји много земаља у којима је социјална помоћ већа него код нас. На пример, у земљама Скандинавије социјална помоћ може покрити трошкове плаћања стана, хране, грејања, здравства, па и део културе и образовања. Дакле, циљ социјалне помоћи у њима није само преживљавање, већ достојанствен живот, док се особа не врати на тржиште рада“, каже Ристић. Он наводи да у неким другим земљама, као што је Немачка, држава често плаћа и кирију и комуналије за социјално угрожене категорије лица, уз исплату новца за њихове основне трошкове.
„Француска, Холандија, Аустрија такође имају комбинацију социјалне помоћи, дечјих додатака, субвенција за становање и здравство. Разлоге за `издашност` ових земаља када је у питању социјална помоћ треба тражити пре свега у снази њихових економија, али и у систему опорезивања, посебно богатих, ниском обиму сиве економије, али сигурно и веровању да је боље помоћи социјално угроженима данас него плаћати те последице у будућности, као што су њихово лечење, потенцијалне криминалне активности и слично. Србија наравно из наведених примера може учити, али кроз прилагођавање њихове добре праксе нашим околностима, пре свега нивоу економске развијености“, каже Ристић.
Он додаје да систем помоћи незапосленима може да се повећа, и по обиму (ко има право) и по износу (колика је помоћ), али да то није аутоматско питање добре воље, већ политичких одлука, буџета и приоритета.
„Држава може подићи проценат зараде који се исплаћује као накнада, повећати минимални и максимални износ накнаде и усклађивати накнаду са стварном инфлацијом. Уместо, на пример, од три до 12 месеци, помоћ може трајати дуже за старије особе, дуже у регионима са високом незапосленошћу и слично. Ово захтева више новца у буџету или прерасподелу постојећег“, наводи Ристић.
Наш саговорник истиче и да повећање пореза на остварени профит има потенцијал да повећа приходе државе који се могу користити и за програме социјалне заштите, али додаје да то није једино и довољно решење те да се мора гледати шири контекст фискалне политике и економског окружења.
„Дакле, повећање пореза на профит може дати додатна средства, али у Србији би такав потез вероватно дао умерен ефекат и мора бити пажљиво усклађен са политиком привлачења инвестиција и ширења економије. Најефикаснији пут обично укључује комбинована решења, бољу наплату постојећих пореза, модернизацију пореског система и стратешко усмеравање јавних трошкова“, каже Ристић.
Професор Економског факултета у Београду Михаил Арандаренко за НИН каже да се у Србији за новчану социјалну помоћ издваја 0,2 одсто БДП-а. Издаци за ту врсту помоћи су у сталном паду од 2013. године, када су износили 0,4 одсто БДП-а.
Овај податак се односи на најужи круг помоћи, дакле за социјално најугроженије грађане, док су укупна давања за све облике социјалне помоћи, укључујући дечије додатке, нешто виша, али и даље испод међународних стандарда.
„Ако би се удвостручила средства која се издвајају за те потребе, знатно би се побољшао и олакшао положај најугроженијих слојева становништва. Да би се то остварило, није чак потребно да се повећају буџетска примања. Напротив, довољна су постојећа, али уз примену боље буџетске дисциплине него што је то сада случај. Другим речима, потребно је направити јасан план како да се новац у државној каси употреби у најбољем интересу грађана. Да се средства не расипају непотребно, већ упуте тамо где су најпотребнија, а социјална давања то свакако јесу. Реч је наравно о политичкој одлуци. То би подигло стандард живота најсиромашнијих грађана, али би истовремено поспешило и потрошњу, што би довело до тога да се утрошена средства у одређеној мери и врате у буџет“, објашњава наш саговорник.
Према његовим речима, износ који грађани који су остали без посла добијају на бироу је мали иако су плаћали доприносе док су радили. Управо због те чињенице, истиче Арандаренко, заслужују веће износе накнада за незапослене него што је то сада случај.
„Реч је о људима који период у коме не раде користе да траже нови посао. Док га немају, потребно је да одржавају своју егзистенцију. Стога би износи накнаде требало да буду издашнији нешто што су сада. Разлог је веома једноставан. Друштво треба да покаже солидарност са људима који су остали без посла, а не да због ниских износа надокнада буду у ситуацији да прихвате било какав посао или размишљају о одласку у иностранство. Помоћ коју примају дакле треба да буде пристојна како би у међувремену могли да нађу адекватан посао који одговара њиховим квалификацијама“, истиче Арандаренко.
Иначе, у Србији се око 700.000 грађана, сваки девети становник, налази на евиденцији центара за социјални рад, док директна новчана примања прима значајно мањи број људи.
На такозвану новчану социјалну помоћ право имају сви са приходима испод законског цензуса, а укупно их је око 170.000. Основица за појединца је 12.266 динара месечно. Износ се увећава за остале чланове породице (одрасли добијају 50 одсто основице, деца 30 одсто). Са друге стране, сви они који прелазе тај износ немају право на ову врсту помоћи.
Ова новчана помоћ се усаглашава два пута годишње на основу кретања индекса цена у претходних шест месеци, а датуми када се примењују нови износи су 1. април и 1. октобар.
Додатак за помоћ и негу другог лица (такозвана „туђа нега“) користи око 80.000 особа. Пуна накнада износи 31.300 динара, а увећани додатак за најтежа оштећења 38.500 динара месечно.
Дечји додатак користи око 230.000 деце. Износи 4.415 динара месечно (увећан за децу са сметњама у развоју или самохране родитеље за 33 одсто, на око 5.873 динара). Ако трочлана породица заради више од 38.769 динара месечно, губи право на дечији додатак.
Родитељски додатак пак користи око 60.000 породица годишње. За прво дете помоћ је 518.000 динара једнократно, а за друго дете 350.000 динара (у 24 рате) плус једнократни додатак.
Национална служба за запошљавање исплаћује накнаду у случају губитка посла, а број корисника те помоћи је око 30.000. Месечни износи су од 22.170 до 51.394 динара. Оно што је важно нагласити јесте и то да ово давање не спада у социјалну помоћ већ је реч о накнади са бироа, односно привременој „плати“ за оне који су радили, па остали без посла.
Постоји и накнада за хранитељство. У хранитељским породицама је наиме смештено око 6.000 деце, а око 16.000 људи у старачким домовима. Држава плаћа хранитељима око 45.000 до 55.000 динара по детету за трошкове и накнаду за рад. Мање је познато да постоји и хранитељство за старе.
Нека породица прими стару особу код себе, а том домаћинству држава плаћа сличну надокнаду као за децу. Ово је много ређа појава него домски смештај. У старачким домовима пак држава најчешће доплаћује разлику ако пензија није довољна да покрије цену дома.
Износ новчане социјалне помоћи у Србији је иначе знатно нижи него у Европској унији, али исто тако и неким земљама нашег региона.
У Немачкој тако самац прима 563 евра месечно плус му држава плаћа стан и грејање. У Аустрији је социјална помоћ око 1.000 евра. Финска и Француска највише троше на социјалну заштиту (више од 30 одсто свог БДП), где самци добијају између 500 и 900 евра.
У Бугарској је та помоћ 161 евро, а Хрватској 150. У Северној Македонији износи 110 евра, у Србији 105, Црној Гори 95, Босни и Херцеговини између 80 и 120 евра, а Албанији 50 евра.
Може се констатовати да социјална помоћ у Србији данас обезбеђује само минимум егзистенције. Она неспорно јесте нужан, али не и довољан инструмент социјалне сигурности.
Да би систем био праведан и функционалан, потребно је не само повећати њене износе већ и повезати све потребне мере попут запошљавања, образовања и локалних програма у јединствену стратегију.
Само то је гарант да социјална помоћ пређе пут од пуке подршке преживљавању до друштвене инвестиције у достојанствен живот грађана.
