Најаве измена Породичног закона, које предвиђају забрану физичког кажњавања деце, изазвао је бурне реакције јавности које су ишле до тумачења да “држава одузима децу”.
Јавна расправа о изменама и допунама Породичног закона завршена је средином априла, а према најавама, о закону би већ у јуну могли да расправљају посланици.
Одредба о забрани физичког кажњавања изазвала је највише полемике у јавности, а на то је реаговало и Министарство за бригу о породици и демографију.
Што се тиче забране телесног кажњавања деце, које је, како наводе из Министарства, и довело до највећих полемика у јавности, предложени члан којим се укида физичко кажњавање деце нетачно је интерпретиран и то на потпуно неприхватљив начин да “држава шаље контролу у кућу”, “држава одузима децу”, “држава кривично гони због шамара и ћушки”, итд.
Психолошкиња Радмила Вулић Бојовић каже за Н1 да закон не предвиђа одузимање деце родитељима због физичког кажњавања, да је тренутно на снази закон из 2005. и да га је потребно мењати.
“Мени се чини да је то ситуација где се узме тема за коју се зна да ће привући пажњу, гурне се у прави план, проблематизује са сензационалистичким последицама, а то нема везе са животом. Измене Породичног закона се дешавају у свакој уређеној земљи. Само кад кренемо да размишљамо колико се свет променио од 2005, када је донет претходни породични закон, до данас, то је 21 година, онда је логично да се и закон који уређује важно поље мења у неким аспектима”, објашњава она.
Каже да физичко насиље над децом није метода васпитања, већ злоупотреба силе.
“Методе васпитања се мењају. Физичко кажњавање деце је постојало увек, постоји данас, то је једно од најбесмисленијих метода васпитавања деце. То није васпитавање, већ кажњавање. То је злоупотреба силе. Ја често кажем клијентима, пошто сам породични терапеут, кад ударите дете, то је као да једног дана дате дозволу детету да оно удари вас. Питамо се откуд експанзија вршњачког насиља, то све има корене вероватно у кућама”, указује Вулић Бојовић.
Објашњава и како се треба понашати према детету.
“Брине ме абдикација од родитељства, одустајање од бављења децом и подилажење деци како би била ‘срећна’. Није идеја да дете увек буде срећно и задовољно, фрустрација нормалног нивоа подсетиче развој – не може све, није све дозвољено… Ако дете посегне за нечим што може да га угрози, ударите деце по руци. То није кажњавање, већ рефлексна реакција. Физичко кажњавање је када имате намеру да га понизите и кад то стално радите и свесни сте тога. То су ствари које се законом забрањују, ако су искључиви метод васпитања, закон то препознају као проблематично и онда се укључују одређене службе”, указује саговорница Н1.
Психолошкиња наводи да се највише променила улога оца и да то утиче на понашање деце.
“Мене највише иритрирају приче о одузимању деце. То није тачно нити је предвиђено законом. Помоћи родитељима да поред метода физичког кажњавања користе ненасилне методе, то би могло да буде корисно. Млађе генерације имају блажи приступ. Запазила сам да се највише променила улога оца. Раније су очеви били дистанцирани људи који су обезбеђивали породицу материјално, али се нису много бавили децом. Данашњи очеви су укључени у живот деце, нису више ти сурови ауторитети. То је добра промена. То значи за самоупоуздање и самопоштовање према себи и свету”, додаје она.
Шта родитељи треба да раде?
“Родитељи треба да разговарају са децом, ако дете дође са дилемом, питај га шта мисли о томе, да се чује његово осећање и глас. Не наредба, предавање, ућуткивање, већ – пусти га да ти каже шта мисли, чега се боји”, истиче она.
Каже и да физичко кажњавање остаје у нервном систему и доноси и металне и физичке проблеме.
“Физичко кажњавање ако је брутално, јесте траума”, закључује она.
