Килограм прасећег печења у појединим ресторанима у Србији достиже и неколико хиљада динара, док узгајивачи упозоравају да домаће свињарство никада није било у тежој ситуацији и да се земља све више ослања на увоз прасади и свињског меса, наводи Agronews.
Печење са ражња, некада једноставно домаће јело које се најчешће везивало за славе, свадбе и вашаре, последњих година добило је статус ресторанског специјалитета. У појединим печењарама и ресторанима сто се резервише недељама унапред, а килограм прасећег печења продаје се по ценама које се приближавају јелима у најскупљим угоститељским објектима.
Према писању магазина B&F, килограм прасета живе ваге пре Ускрса је по селима Србије коштао око 250 динара, док је килограм печења у популарном ресторану у Борчи достизао скоро 5.000 динара. У неким београдским ресторанима цена иде и до 6.000 динара, док се у Буковику код Аранђеловца килограм такозваних прасећих бајадера продаје за око 3.800 динара.
Од обора до ресторанског специјалитета
Професор Пољопривредног факултета у Новом Саду у пензији и стручњак за генетику и оплемењивање животиња Витомир Видовић оцењује да разлика између празних обора и пуних печењара никада није била већа. Како наводи, производња свиња у Србији вишеструко је смањена у односу на период када је свињарство било најразвијеније, док се све већи део потреба подмирује из увоза.
„Пропадање свињарства почело је још деведесетих година, а до данас ни највећи узгајивачи више не могу озбиљно да зараде. Највећи проблем је што у ланцу од обора до трпезе не постоји праведна прерасподела добити“, указује Видовић.
Он објашњава да пољопривредник данас прасе од око 25 килограма прода за приближно 50 евра, док се након печења добије око 18 до 20 килограма меса, које се затим продаје по вишеструко вишој цени. Према његовој рачуници, да би производња била исплатива, узгајивач би за такво прасе морао да добије око 100 евра.
Све мање крмача, све већа зависност од увоза
Србија данас има око 136.000 крмача, док се процењује да је за потребе домаћег тржишта потребно најмање 300.000. Видовић наводи да би тај број крмача, уз добру производњу прасади, могао да обезбеди довољно свињског меса за домаће потребе.
Да је ситуација на терену све тежа потврђује и Драшко Даниловић из Кузмина код Сремске Митровице, који са синовима узгаја око 2.000 товљеника. Како каже, у његовом селу се некада годишње гајило око 40.000 свиња, а данас је тај број пао на око 12.000 грла.
„Пре неколико деценија није било куће без свиње, а данас имате села без иједног прасета“, каже Даниловић.
Он упозорава да домаћи произвођачи тешко могу да се изборе са увозним месом и прасадима, посебно због, како наводи, неконтролисаног увоза и неусклађености прописа. Србија највише прасади увози из Данске, углавном грла стара до 10 недеља, која се затим догајају до тежине од око 120 килограма и продају кланицама.
Произвођачи траже јачу контролу увоза
Даниловић каже да је тренутна откупна цена око 170 динара по килограму и да, када се урачунају набавна цена прасета, сточна храна, енергенти, ветеринарски трошкови и остали издаци, производња постаје готово неисплатива.
Иако држава производњу подржава субвенцијама, сточари сматрају да то није довољно да се надокнаде губици и заустави пад домаће производње. Као кључне мере наводе јачу контролу увоза, бољу позицију домаћих произвођача на тржишту и праведнију расподелу зараде у ланцу од фарме до потрошача.
„Неопходно је омогућити да домаћа свиња добије бољу позицију на тржишту, а да произвођачи кроз поштенију економску рачуницу поново могу да послују одрживо и профитабилно. Без тога ћемо и даље имати ситуацију да Србија, земља која је некада хранила друга тржишта, данас све више зависи од увоза“, закључује професор Видовић.
